„Nesrećna je zemlja kojoj su potrebni heroji“, uzvikuje Galilej u delu koje mu je posvetio Bertolt Breht. Možda je Klod Mazorik znao kako da odgovori na ovo kada je pisao svoju poslednju knjigu. Pozvan da na nekoliko stranica predstavi i objasni Francusku revoluciju, ovaj istoričar, veteran revolucionarnih studija i nepokajni marksista, odlučio je da radi u širokim potezima, ne zamarajući se herojima koji su tradicionalno u prvom planu. U njegovom eseju preovlađuju društvene mase, dugoročna dinamika i strukturne protivrečnosti. Događaj „Revolucije“ sveden je na nekoliko kratkih hronoloških prekretnica, a protagonisti se pominju tek mestimično, kao izraz dinamike koja prevazilazi njihovu ličnost. Iz ovog uzmaka, kojim se preskaču detalji, ali se slika otkriva u punom obimu, iz ove drskije nego što se čini optike proizlazi efektan, podsticajan tekst, obdaren neospornom vrlinom rasvetljavanja.
Ali postoje i drugi načini da se prekine sa heroizacijom. Biografi to čine u pokušaju da velike revolucionare oslobode iz nataloženih legendi i fantazija koje su ih vremenom izobličile. Tako je Žan Pol Mara često viđen u ulozi đavola. Prikazivan je kao prestupnik, šarlatan i propali pisac, koji je, usled svog oportunizma ili fanatičnosti, postao žestoki i krvoločni demagog, podstrekač izliva narodnog nasilja. Daleko od ove pozorišne figure tipične za Gran-Ginjol, Amerikanac Kliford D. Koner prikazuje složeniju ličnost Mare. i pritom verodostojniju: „naučnik“ prema standardima tog vremena; dobar političar, ne tako dosledno radikalan kako se misli, sposoban da sklapa saveze i prihvati kompromise; ponekad sofisticirani novinar, sa celovitom političkom zamisli; nalik Kasandri koja, premda uvek spremna da uvredi čitaoce, ne prestaje da ih opominje i često upozorava svojim predskazanjima.
Serž Bjanki ide toliko daleko da je skoro polovinu svog Dantona posvetio dugom procesu heroizacije koji je, od Georga Bihnera preko Viktora Igoa i Žila Mišelea do Andžeja (...)
