Retko kada je Dvadesetsedmorka ispoljila takvo jedinstvo u vezi s nekom ključnom geopolitičkom temom, kao što je to učinila u pogledu rata u Ukrajini. Za svega nekoliko dana usvojen je niz strogih sankcija protiv Moskve i, kao gest bez presedana, odlučena je isporuka oružja jednoj zemlji u ratu. Potpuno novi Evropski mirovni fond (EPF), osnovan 2021. godine, senzacionalno je stupio na scenu kontinentalnog ujedinjenja. Evropska unija sada može da šalje vojna vozila u ratom zahvaćena područja. Ranije je njeno delovanje moralo da ostane u strogim okvirima razvojne pomoći i mirovnih misija.
Ovaj džinovski korak šalje u zaborav nemoć Evrope pred krvavim raspadom Jugoslavije početkom 1990-ih. Pored Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (CFSP), pokrenute Ugovorom iz Mastrihta 1992. godine i neprestano razvijane sve do Lisabonskog ugovora (2007), koji joj je obezbedio operativni ogranak u vidu Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (CSDP), Unija sada raspolaže diplomatskim korom, agencijom za naoružanje, transnacionalnim bataljonima itd.
Ali ovaj iskorak se poklapa sa tvrdoglavim podsećanjem na transatlantske veze i gotovo pupčanu povezanost evropske odbrane sa Severnoatlantskim savezom. „Snažna Evropska Unija, ojačana na polju bezbednosti i odbrane, predstavljaće pozitivan doprinos globalnoj i transatlantskoj bezbednosti i komplementarna je NATO-u, koji ostaje temelj kolektivne odbrane njenih država članica”, kako snažno poentira Dvadesetsedmorka na kraju samita u Versaju održanog 10. marta 2022.
Nekoliko dana kasnije, 21. marta 2022, pojašnjavajući svoj „strateški pravac”, ovi isti akteri se neće pozivati na Makronu tako dragi „evropski suverenitet”, već će govoriti o „strategiji” u suočavanju sa „pretnjama” (terorizam, sajber napadi, oružje za masovno uništenje, klimatske promene, itd.). Naglašeno se potcrtava da su „Sjedinjene Države njihov najvažniji i najlojalniji strateški partner, globalna sila koja doprinosi miru, bezbednosti, stabilnosti i demokratiji na našem kontinentu ”. Ukratko, iako šefovi evropskih država i vlada raspolažu novim vojnim i diplomatskim sredstvima, to ih nije oslobodilo povijanja u smeru geopolitičkih vetrova iz Vašingtona, a još manje ih je oslobodilo stega Vašingtonovih instrumenata za raspoređivanje vojske u inostranstvu.
Ostale države, pre svega Nemačka, ostaju privržene udobnosti američkog kišobrana
Na tragu generala De Gola, Pariz se dugo zalagao za „evropsku Evropu”, to jest „silu” koja definiše sopstvene ciljeve, različite od onih koje imaju Sjedinjene Države, ciljeve zasnovane na zajedničkoj viziji sveta i interesa koje treba zajednički braniti. Ostale države članice, sa Nemačkom i Holandijom na čelu, nikada nisu zaista prihvatile tu ideju, delom usled nepoverenja spram naizgled napadne Francuske, a delom usled udobnosti koju je pružao američki kišobran.
Uzroci ove atlantske privrženosti su duboki, naročito stoga što američka prevlast stavlja evropske zemlje u međusobno ravnopravan položaj, sprečavajući dominaciju jedne od njih. „Pošto je bezbednosna misija Atlantskog saveza spram Istočnog bloka bila povezana sa funkcijom obezbeđivanja unutrašnje stabilnosti na Zapadu, ovaj savez je bio u stanju da u samom sebi pronađe izvor sjajnog preobražaja na kraju hladnog rata: potencijal za političku stabilizaciju danas je prioritetni temelj saveza”, objašnjava politikološkinja Nikol Njesoto. „Naime, uloga Amerike kao garanta određene ravnoteže snaga čini Alijansu tako privlačnom (...)
