Nekada se u tome videla vrlina. Pre nego što bi dobili nešto na zalogaj, siromašni su morali da osete sramotu prosjačenja. Morali su da se guraju pred dobrotvornim ustanovama, da čekaju u hladnoći pod prezrivim pogledima prolaznika. Tako bi direktno bili suočeni sa svojom situacijom.
Danas niko više ne brani takvu „pedagogiju srama“ koja je doživela svoj vrhunac u 19. veku. Socijalne službe i humanitarne organizacije sada tvrde da obnavljaju „autonomiju“, „dostojanstvo“ siromašnih, zahvaljujući socijalnim prodavnicama i solidarnim supermarketima koji stvaraju privid slobode nudeći izbor između nekoliko često neukusnih proizvoda. Čak i aplikacije direktno povezuju podnosioca zahteva i prodavce, kako bi se „izbegla stigmatizacija i sramota koju osećaju studenti ili siromašni radnici kada odlaze u centre za pomoć u hrani“ – kako ističu dvojica istraživača koji sanjaju o stvaranju „socijalno prihvatljive“ pomoći.
U međuvremenu, sramota nastavlja da obitava u onima koji se oslanjaju na pomoć u hrani, toliko da mnogi radije odustaju. Sramota što se prima pomoć, što se ne može nahraniti porodica, šta će drugi reći... U Francuskoj je 2022. godine sedam miliona ljudi moglo da doživi ovaj osećaj. Bilo ih je 5,5 miliona 2018. godine, broj koji se već udvostručio u prethodnih deset godina. Koncipirana kao hitna mera, pomoć u hrani je postala uobičajena u zapadnim zemljama, zbog nezaposlenosti, štednje, Kovida-19, a sada i inflacije. Svaka kriza povećava broj tražilaca pomoći, bez da se taj broj vrati na nivo prethodnog stanja nakon što kriza prođe.
Godinama, komentatori se iznenađuju otkrivajući „novu publiku“ „korisnika“ – studente u nezavidnoj situaciji, zaposlene na neodređeno vreme (CDI), samohrane majke, penzionere... svi oni se priključuju redovnim korisnicima. Razlikujući stoga stare i nove siromašne, oni ponavljaju, prema rečima istoričarke Aksel Brodije-Dolino. „refren koji opstaje vekovima i dovodi samo do stigmatiziranja jednih (...)
