„Kraj globalizacije“ je, poput bolova u leđima pri promeni vremena, jedna od onih priča koje se redovno iznova pojavljuju u štampi. Esejisti i novinari zakucali su poslednji ekser u kovčeg globalne liberalizacije nakon napada 11. septembra 2001. godine, zatim tokom finansijske krize 2008. i ponovo tokom krize evra sredinom 2010-ih. Globalni haos u lancima snabdevanja usled mera protiv kovida, rastuće tenzije na relaciji Kina-SAD, rat u Ukrajini i energetska kriza najavili su novi izveštaj obdukcije. Predsednik i izvršni direktor investicionog fonda BlackRock, Lari Fink, poslužio je 2022. godine kao glavni mrtvozornik. „Ruska invazija stavila je tačku na globalizaciju kakvu poznajemo već tri decenije“, napisao je u svom godišnjem pismu akcionarima 24. marta. To je bilo dovoljno da se izazove međunarodna kaskada tekstova o „deglobalizaciji“, relokacijama, „demultilateralizmu“, povratku protekcionizma itd, na opšte nezadovoljstvo delegata Svetskog ekonomskog foruma koji se krajem maja sastaju u Davosu.
Na koji način ovog puta vaskrsnuti sfingu i prilagoditi je zapaljivom geopolitičkom kontekstu? Globalizacija je tokom 2000-ih trebalo da bude inkluzivna: njeni arhitekti primili su Kinu (2001) pa čak i Rusiju (2012) u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), uvereni da će ekonomska međuzavisnost civilizovati ove ideološki loše formirane partnere. „Nikada se nije desilo da dve zemlje s ʻMekdonaldsʼ restoranima zarate“, tvrdio je 1996. godine esejista Tomas Fridman. Dobar pokušaj, ali neuspešan. Zato ćemo nadalje biti oprezniji. Industrija može da se seli, ali između prijatelja. Tako briljantnu ideju moguće je izraziti samo na engleskom: friendshoring, za razliku od offshoringa, koji označava tradicionalne industrijske seobe.
Prepoznat u izveštaju Bele kuće od juna 2021. godine kao lek za konvulzije međunarodne trgovine. friendshoring može da se pohvali uticajnim jevanđelistima. „Hajde da produbimo ekonomsku integraciju“, zamolila je 13. aprila 2022. godine američka ministarka finansija Dženet Jelen, „ali hajde da to učinimo sa zemljama na koje znamo da možemo da računamo“. Rusija je, objasnila je 19. jula tokom posete Južnoj Koreji, „uspešno instrumentalizovala ekonomsku integraciju“, tako da se mora izolovati. Štaviše, „ne možemo dozvoliti zemljama poput Kine da iskoriste svoju tržišnu poziciju spram sirovina, tehnologije ili ključnih proizvoda kako bi narušile našu privredu ili izvršile neželjeni geopolitički uticaj“. Stoga je neophodno „modernizovati naš pristup trgovinskoj integraciji uzimajući u obzir ove smetnje (…) umesto da se fokusiramo isključivo na troškove“. To snažno podržava i predsednica Evropske centralne banke (ECB), Kristin Lagard. Međuzavisnost, priznala je ona na konferenciji održanoj u Vašingtonu, „može brzo postati ranjivost, kada se geopolitika promeni i zemlje s drugačijim strateškim ciljevima od naših postanu rizičniji trgovinski partneri“. Suočavanje s ovim baukom podrazumeva, smatra Lagard, favorizovanje nešto regionalnijeg pristupa. Međutim, iz te perspektive, konceptualni proboj friendshoringa čini se ograničenijim: u Evropi, Americi i Aziji, regionalne oblasti slobodne trgovine množe se decenijama unazad. Nije li sam temelj Evropske ekonomske zajednice carinska unija koja je u stalnoj ekspanziji?
Brisel je tokom proteklih petnaest godina veličao vrline seobe industrije u veliku pograničnu zemlju, koja ima kvalifikovanu i jeftinu radnu snagu, ali je opterećena korupcijom i pravnom arhitekturom koja je prema evropskim standardima zaostala: Ukrajinu. Friendshoring ovde uzima oblik sporazuma o političkom udruživanju i ekonomskoj integraciji koji su Brisel i Kijev zaključili 2014. godine, nakon pregovora koji su otpočeli krajem 2000-ih. Ta epizoda odigrala je presudnu ulogu u genealogiji sukoba između Rusije i Ukrajine. Krajem 2013. godine, dve strane spremale su se da potpišu sporazum, kada ga se ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, pod pritiskom Moskve, neočekivano odrekao. To je izazvalo nerede na Trgu Majdan, a zatim, nekoliko nedelja kasnije, i pad vlade i njenu zamenu u februaru 2014. godine proevropskim krugom koji je konačno sporazum potpisao. Usledilo je pripajanje Krima Rusiji (februar–mart) i proglašenje „Narodnih republika“ Donjecka i Luganska (april–maj).
Na prvi pogled, sporazum o saradnji nije bez presedana. Tokom protekle dve decenije, EU je takve sporazume zaključivala s mnogim državama, uključujući i one bivše Jugoslavije, koje su se – za razliku od Ukrajine krajem 2000-ih – nalazile u procesu evropskih integracija. Međutim, dokument koji je u junu 2014. parafirao tadašnji ukrajinski predsednik Petro Porošenko novog je tipa. On pripada Istočnom partnerstvu, politici evropskog uticaja koju gura Poljska u pokušaju da intenzivira saradnju sa zemljama bivšeg sovjetskog bloka i pričvrsti ih za zapadni pol: Jermeniju, Azerbejdžan, Belorusiju, Gruziju, Moldaviju i Ukrajinu. Samo poslednje tri će se odlučno upustiti u razgovore i zaključiti sporazum o pridruživanju 2014. godine. Među njima, Ukrajina je svakako veliki deo kolača. Njena spoljna politika i privreda zasnivaju se na nestabilnoj ravnoteži između Rusije i Evrope.
Sporazum o dobrovoljnoj aneksiji
Poljska je očekivala da će pokretanje ovog Istočnog partnerstva 2009. godine, u kontekstu gasnih (...)
