Rat protiv Ukrajine koji je pokrenuo ruski predsednik Vladimir Putin baca ljagu na centralnoazijske republike. Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan, Tadžikistan i Turkmenistan, nezavisni od 1991. godine, održavaju bliske veze s Moskvom, ali su uspostavili i dobre odnose s Ukrajinom (takođe bivšom sovjetskom republikom). U areni Ujedinjenih nacija, kada su izglasavane rezolucije kojima se osuđuju ruska agresija i aneksija ukrajinske teritorije, sve ove zemlje oprezno su zauzele neutralan stav: njihovi predstavnici bili su uzdržani ili nisu učestvovali u glasanju (u slučaju Turkmenistana).
Ova fasada jedinstva prikriva nijanse u njihovim percepcijama stvarnosti. Politički lideri Turkmenistana i Tadžikistana, iz straha od otuđivanja Rusije, garanta njihove bezbednosti u odnosu na svog avganistanskog suseda, uzdržali su se od komentara. Kirgistan je vremenom promenio stav: nakon što se činilo kao da opravdava rusku invaziju, koju je predsednik Sadir Žaparov predstavio kao „neophodnu meru za odbranu stanovništva [Donbasa], koje se uglavnom sastoji od ruskih građana“, njegova zemlja je na kraju priznala pravo Ukrajine, kao suverene države, da vodi spoljnu politiku po svom izboru. Biškek joj je čak uputio i humanitarnu pomoć, zajedno s dve centralnoazijske republike koje su najotvorenije iznele svoju podršku Kijevu: s Uzbekistanom i pre svega Kazahstanom, koji u svom severnom delu ima veliku rusku manjinu i koji neki političari u Moskvi smatraju za „teritorijalni dar“. Astana je nakon referenduma koji su doveli do pripajanja ukrajinskih regiona Donjecka, Luganska, Zaporožja i Hersona Rusiji ponovila svoju privrženost „principima teritorijalnog integriteta, suvereniteta i mirnog suživota“. Astana i Taškent održavaju strogi kontinuitet sa stavom koji su zauzeli 2014. godine, kada je Moskva anektirala Krim. Ovo odbijanje da se pruži politička podrška prvom rasparčavanju ukrajinske teritorije jednoglasno je usvojeno širom Centralne Azije, čija nijedna država nije priznala nezavisnost republika Abhazije i Južne Osetije posle gruzijskog rata 2008. godine.
Još jedna zajednička reakcija zemalja Centralne Azije, vidna od početka delimične mobilizacije koju je Putin objavio 21. septembra 2022. godine, odnosi se na njihovo negodovanje zbog pokušaja Rusije da regrutuje sezonske radnike iz Centralne Azije i pošalje ih da se bore u Ukrajini. Uzbekistan, Kirgistan, Tadžikistan, pa čak i Turkmenistan – zemlja koja najmanje izvozi ljudstvo na rusko tržište – podsetili su svoje iseljene državljane, iskušane naturalizacijom, da ih služenje u stranoj vojsci izlaže zatvorskim kaznama u zemlji porekla. Delimična mobilizacija dovela je Kazahstan u posebnu situaciju: do 4. oktobra 2022, jedina ruska pogranična zemlja u Centralnoj Aziji morala je da iznese priliv od oko 50.000 ruskih državljana koji su bežali od regrutacije. Prema rečima kazahstanskog ministra unutrašnjih poslova Marata Ahmetjanova, 147.000 od 200.000 Rusa koji su ušli u Kazahstan nakon delimične mobilizacije ubrzo je napustilo tu zemlju.
Sporazumi o odbrani
U pogledu bezbednosti, Rusija održava posebno snažne veze s Kazahstanom, Kirgistanom i Tadžikistanom. Pored Belorusije i Jermenije, ove tri zemlje su članice Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), odbrambenog pakta koji je Moskva uspostavila 2002. godine radi pružanja međusobne pomoći u slučaju napada na neku od njenih članica iz inostranstva. Osim toga, Rusija drži strateške lokacije u svakoj od ovih zemalja: vojne baze u Kirgistanu (999. vazduhoplovna baza, u Kantu) i Tadžikistanu (201. motorizovana pešadijska divizija, u Dušanbeu i Kurgan-Tjubeu); u Kazahstanu kosmodrom u Bajkonuru, vojni aerodrom u Kostanaju i radarsku stanicu (Balhač-9) i centar za testiranje protivbalističkih raketa (pogon Sari-Čagan) u blizini Balhaškog jezera.
Iako su se Uzbekistan i Turkmenistan prilikom sticanja nezavisnosti distancirali od Moskve, oni su se (...)
