Iz mraka se pomalja prigušeno svetlo. Nazire se niz istovetnih prozora jedne betonske zgrade u Varšavi. Šestoro dece plače u betonskom dvorištu. Ostali mališani trče po moderno uređenom potkrovlju, dok jedno od njih skače po stilskoj sofi. Vlasnik, Darek Goclavski, razgovara na ruskom sa majkama dece, Tatjanom Levčenko, Irinom C. i Anom B.. One su „gošće“ iz Ukrajine, objašnjava ovaj poljski arhitekta.
Od 24. februara, dana ruske invazije, Goclavski je ponudio svoj veliki radni prostor za smeštaj lica raseljenih usled rata. „Žene i deca su preplavili železničku stanicu, nisam mogao da ništa ne uradim. Rat je samo trista kilometara od mog doma, kaže on. Postavio sam poziv na Fejsbuku. Mislio sam da ću ljude ugostiti privremeno.“ Ali rat, kao i egzodus, i dalje traju. Tako je prošlog proleća ovaj otac porodice zatražio od svojih zaposlenih, njih dvadeset i jedno koji su radili u ovom prostoru, da ubuduće rade na daljinu. Uložio je 6400 evra da prostor preuredi u tri spavaće sobe i kuhinju. Okačio je ljuljašku o plafon, a bele zidove sada, uz arhitektonske skice, krasi i šarenilo dečjih crteža.
Smeštaj se oslanja na civilno društvo
Od prvih dana ruskog napada, Poljska se, sa svojih trideset osam miliona stanovnika koji otvoreno podržavaju Ukrajinu, potrudila da pruži pomoć. Parlament je usvojio zakon kojim se raseljenim Ukrajincima garantuje pristup tržištu rada, obrazovanju i socijalnim povlasticama. Nacionalno-konzervativna vlada stranke Pravo i pravda (PiS) takođe je pokrenula program kojim se Poljacima, u periodu od tri meseca, daje 8,50 evra dnevno za obezbeđivanje smeštaja i hrane za Ukrajince.
Od februara je skoro 7 miliona Ukrajinaca prošlo kroz Poljsku, gde je pre invazije već živelo 1,5 miliona radnika. Žene i deca su se od prvih dana usmerili ka granici sa Poljskom, koja se duž 535 kilometara proteže ravnicom, dok su se muškarci vraćali u Ukrajinu ili su, mobilisani, ostajali u njoj. Prošlog novembra, vlasti su zvanično registrovale oko jedan i po milion izbeglica pristiglih tokom devet meseci, od kojih je oko 60 odsto našlo posao. Pored toga, između 800.000 i milion neregistrovanih Ukrajinaca putuje tamo-amo između dve zemlje. Smeštaj raseljenih i dalje je delimično zasnovan na civilnom društvu, tvrde intervjuisane nevladine organizacije (NVO), iako o tome nema zvaničnih podataka. Tako je Goclavski, kao i mnogi njegovi bližnji, od februara dočekao dvadeset dvoje Ukrajinca. Devetoro i dalje živi sa njim, rastrzani između odluke da se trajno nastane u Poljskoj i nade da će se vratiti u Ukrajinu. Tri majke svoju decu prehranjuju od sitnih poslova, koji se dosta razlikuju od onih koje su obavljale u „prethodnom“ životu. Tatjana Levčenko brine zbog nedostatka slobodnog vremena: „Moram da čuvam svog trogodišnjeg sina.“ Ana B. je svoju decu od 6, 9 i 12 godina poslala u školu „da se socijalizuju“. Sada deca govore poljski jezik, prilično blizak ukrajinskom. „Ne razumem. Počinjem od nule“, kaže nekadašnja bankarka, koja je i dalje „dušom u Zaporožju“, u bombardovanom gradu iz koga je došla. Irina C, pčelarka iz obližnjeg sela, tvdi da će „biti kod kuće pre Božića“. Njeno dvoje dece pokušalo je da ide u školu, ali su ušla u dečje sukobe oko Ukrajinaca i Rusa. Oni sada, kao i više od polovine raseljene dece, prate onlajn nastavu koju Ukrajina organizuje u dogovoru sa Varšavom.
Vidno iscrpljen, Goclavski priznaje da je preuzeo „tešku ulogu“. „Ponekad moram da rešavam sukobe između žena koje dolaze iz različitih društvenih slojeva. Zovu me za najmanju sitnicu. Ponavljam im da nisam njihov muž, ni brat, ni prijatelj, već neko ko im pomaže koliko može,“ kaže on. Umoran je i želeo bi da prestane da ugošćuje raseljene. „Sve više Poljaka prestaje to da radi. Sada smo zabrinuti zbog unutrašnjih problema, posebno zbog inflacije.“ Potrošačke cene su, zbog sukoba, porasle za 17,4% tokom samo jedne godine.
Goclavski, (...)
