Sve često počinje slikama: žena koja beži od bombardovanja noseći bebu u naručju, leševi rašireni pred televizijskim kamerama, lice diktatora koji preti. Zatim dolaze reči prožete alarmantnim brojkama: iz usta intelektualaca ili pod perom urednika, one pozivaju „međunarodnu zajednicu“ da deluje kako bi se „izbeglo nepopravljivo“. Propagandni rat tada zamrači diplomatski dijalog, dok raste pritisak hitnosti, poziv jednih da se eliminiše „novi Hitler“ (Sadam Husein, Slobodan Milošević, Muamer Gadafi...) kao odgovor na optužbu onih drugih o imperijalizmu velikih sila.
Ponekad su zločini stvarni, ponekad preuveličani ili potpuno izmišljeni. Često su samo izgovor u igri moćnih koji se sklanjaju iza međunarodnih organizacija. Velike sile pokušavaju da osvoje poene na svetskom geoekonomskom šahovskom polju, da se reše neposlušnog lidera... Plemenite namere često dovode do loših ideja, rekao je Makijaveli. Kako se onda snaći? Verovatno pretražujući stranice nedavne istorije koje pružaju mnoge primere zamki postavljenih pred savest, njihovo proučavanje omogućava ponovno razmišljanje o neophodnoj prevenciji sukoba.
Koja je logika svih naših „humanitarnih ratova“? Odgovore, ili bar deo odgovora, na ova pitanju daju neki od tekstova u ovom dosijeu:
