Žak Širak se 23. oktobra 1996. godine, nakon incidenta s izraelskom policijom u Jerusalimu koji će se pročuti, sastaje s palestinskim liderom Jaserom Arafatom u Gazi. Ova dva predsednika pred oduševljenom masom otvaraju ulicu Šarla de Gola. Deceniju kasnije, u aprilu 2007. godine, novi predsednik Palestinske vlasti, Mahmud Abas, boravi u Parizu odakle najavljuje skorašnje otvaranje ulice Žaka Širaka u Ramali. Neće biti ulice Emanuela Makrona u Nablusu. Francuski predsednik omražen je u arapskim zemljama: kada građani Tunisa ili Bejruta izlaze na ulice da protestuju zbog izraelskog odgovora na napade Hamasa i njegovih saveznika 7. oktobra, to čine ispred francuske ambasade uz povike „Makron ubica“.
„Nema ʻda, aliʼ. (…) Izrael ima pravo da se brani“, istakao je francuski predsednik 12. oktobra, savršeno usaglašen s Vašingtonom. Nekoliko dana ranije, intonaciju je zadao Džozef Bajden: „Izrael ima pravo da odgovori, ima čak i dužnost da odgovori na ove strašne napade. (…) Nema opravdanja za terorizam, nema izgovora.“ Kao i tokom operacija „Liveno olovo“ (2008–2009), „Stub odbrane“ (2012), „Zaštitna ivica“ (2014), „Čuvari zida“ (2021) i „Svanuće“ (2022), izraelska vlada ima potpunu slobodu da sprovodi svoj projekat „Gvozdeni mačevi“. Prekidi snabdevanja električnom energijom i vodom, prisilna preseljenja stanovništva, nesputana bombardovanja: oni mogu da rade šta god požele, bez zadrške, bez rizika da će ih saveznici na bilo koji način kritikovati. Osim pomoću simboličnih i bezopasnih izjava, na kojima Makron nikada ne štedi.
Danas je teško poverovati, ali Francuska je dugo bila poznata kao prijatelj palestinskog naroda. Njeni lideri decenijama nisu oklevali da osude kolonizaciju, okupaciju, proterivanja, poniženja, sve ove „da, ali“ argumente koji su danas prognani iz zvaničnog vokabulara. General de Gol žestoko je protestovao protiv izraelske ofanzive juna 1967. godine, dotle da je uveo embargo na prodaju oružja. Nekoliko meseci kasnije, na konferenciji za štampu (27. novembra), izjavio je: „Izrael sada na teritorijama koje je zauzeo sprovodi okupaciju, okupaciju koja ne može proći bez ugnjetavanja, represije i proterivanja, protiv čega se javlja otpor koji on naziva terorizmom.“
Od tada je svaki predsednik (do izbora Nikole Sarkozija) imao svoj trenutak sjaja, svoj simbolični gest, svoju diplomatsku odluku što je sve često iritiralo Tel Aviv i Vašington. Žorž Pompidu je povećao izvoz francuskog oružja u arapske zemlje; Valeri Žiskar d’Esten započeo je dijalog s Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (PLO) i radio na tome da Evropska ekonomska zajednica usvoji Venecijansku deklaraciju, koja potvrđuje pravo palestinskog naroda na samoopredeljenje; Fransoa Miteran je u govoru pred Knesetom 1982. godine izgovorio reči „PLO“ i „palestinska država“, a zatim je 1989. primio Jasera Arafata u Jelisejskoj palati. Što se tiče Žaka Širaka, on je ostao u sećanju mnogih Palestinaca, ne samo zbog koškanja iz 1996. godine, već i zbog njegovog žestokog protivljenja ratu u Iraku 2003. godine, a zatim i zbog toga što je primio bolesnog Jasera Arafata i bio prvi državnik koji mu je odao počast nakon smrti.
Ova (...)
