Pre nego što je Hamas 7. oktobra napao Izrael, nije bilo ni pregovora ni „mirovnog procesa“ između Izraelaca i Palestinaca. Iako su sporazumi iz Osla, potpisani pre trideset godina, tvrdili da omogućavaju konvergenciju interesa obe strane, oni su pre svega ojačali kolonizaciju i okupaciju. Mesec dana pre početka nove vojne operacije, anketa palestinskog Centra za istraživanje politike i javnog mnjenja (PSR) pokazala je da gotovo dve trećine Palestinaca svoju trenutnu situaciju smatra gorom nego pre 1993. godine. Za izraelske vlasti, međutim, propast „mirovnog procesa“ možda i ne predstavlja nužno neuspeh.
Naprotiv, kako objašnjava novinarka Amira Has iz lista Haaretz. stvaranje palestinskih enklava predstavlja „krajnji ishod kompromisa napravljenog unutar izraelskog establišmenta“: redefinisanje okvira okupacije koje bi omogućilo politički nestanak Palestinaca, njihovo brisanje iz izraelskog pejzaža bez potrebe da ih se protera, pa čak i bez formalnog pripajanja Zapadne obale, tako je pomirilo zagovornike pregovora i njihove protivnike. Mogućnost sasvim suverene palestinske države nikada nije bila na dnevnom redu. Za Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO) i njenog lidera, Jasera Arafata, odricanje od zahteva za potpunim oslobođenjem Palestine u korist države koja se sastoji od svega 22% teritorije predviđene UN planom podele iz 1947. godine predstavljalo je istorijski ustupak. Za Izrael, s druge strane, sve je i dalje bilo podložno „pregovorima“, pod patronatom pristrasnog američkog arbitra.
U drugom istraživanju javnog mnjenja, PSR je početkom godine utvrdio da podrška rešenju s dve države nikada nije bila tako mala u obe zajednice. Među Palestincima, 33% ispitanika podržavalo je taj projekat, u poređenju s 43% 2020. godine. U Izraelu je podršku pružilo 39% (34% jevrejskog stanovništva). Ove podatke potrebno je staviti u kontekst: Palestinci ne dižu ruke od ovog rešenja zato što ga više ne priželjkuju, već zato što ga smatraju neostvarivim. Štaviše, alternativna rešenja ne uživaju značajnu podršku: državu s demokratskim pravima za Izraelce i Palestince podržava svega 20% Izraelaca, odnosno 23% Palestinaca.
U poslednjih trideset godina, najmanje četiri fenomena objašnjavaju zbog čega je palestinsko stanovništvo prestalo da veruje u rešenje s dve države i napustilo svaku nadu u suverenitet. Prvo, naseljavanje okupiranih teritorija nikada nije pokazalo znake usporavanja, a međusobna zavisnost ove dve zajednice vremenom je rasla. Dok Palestinci zavise od izraelske privrede, okupirana područja predstavljaju teren za eksperimentisanje izraelskog vojno-industrijskog kompleksa. Ona predstavljaju i značajan finansijski izvor za zemljoposednički kapitalizam, koji po sopstvenom nahođenju spekuliše resursima otetim od lokalnog stanovništva.
Drugo, Palestinska samouprava, koja bi trebalo da igra ulogu proto-države, sklonija je da preuzima ulogu pomagača okupacije zbog bezbednosne koordinacije s izraelskim snagama u kontekstu autoritarnih ispada predsedništva Mahmuda Abasa. Abas je ujedno potpuno nemoćan pred ambicijama aneksionizma radikalno desne vlade koju predvodi Benjamin Netanjahu. Diplomatski uspesi Samouprave – priznavanje države Palestine od strane Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) 2011. godine, ulazak u (...)
